Stalno smo nezadovoljni. Posvađali smo se sa roditeljima jer mama prolazi kroz klimaks, a tatu "drma" kriza srednjih godina, dobili smo ocenu nižu jer je nastavnik iskompleksiran i ima pik na nas, a dečko se ponaša kao da mu je stalo samo do jednog, naravno zbog prevelikog lučenja hormona. Uvek nalazimo izgovore za sve što nam se dešava. I ti izgovori nikada nemaju veze sa nama, nego sa našom sredinom. Mi, jadni, stradamo na pravdi Boga, ni krivi ni dužni.
Da li se nekada zapitamo zašto našu svakodnevnicu predstavljaju svađe sa roditeljima? Dok se oni susreću sa klimakterijumom, i krizom srednjih godina, mi prolazimo kroz pubertet. Brojne hemijske reakcije dovode do promena i u našem ponašanju i razmišljanju, ne samo u njihovom. Njihov ophođenje prema nama jeste odgovor na naše ponošanje prema njima. Poput čuvenog začaranog kruga, u kom se ne zna šta je starije da li koka ili jaje, da li smo ljuti na njih jer smo mi nezadovoljni njima, ili su oni ipak nama. Taj začarani krug može da se prekine. Ne lako, ali može. Samo je potrebno biti spreman na to, i zauvek preseći neke stvari. Ako nismo spremni da oprostimo roditeljima što nas nisu pustili da izađemo na neki splav, nisu nam dali ključeve od kola, nisu želeli da nas vode svaki dan na treninge, nisu podržali naše ambicije ili nam nisu čitali bajke pred spavanje, ne možemo ništa postići. Kada odlučimo da im više to ne zameramo, kada naučimo da živimo sa činjenicom da osobe koje bi trebalo uvek da budu uz nas i da nam pruže što više, možemo otpočeti proces poboljšanja odnosa. Prošlost ne možemo ispraviti, ne možemo se vratiti 15 godina unazad i staviti im u ruke bajke braće Grim, niti ih naterati da nas čekaju dok nam se trening ne završi. Ali možemo im to oprostiti, sigurno postoji dobar razlog za takvo ponašanje. Nije ni njima lako pored pregršt obaveza. Kada skupimo snagu i suočimo se sa uzrokom današnjih problema, koji su duboko u nama, gledaćemo stvari na drugačiji način. Postavićemo sebi pitanje, a kolko smo mi zaista dobri? Koliko često smo im bili uteha i podrška, melem na ranu, a koliko puta smo bili so ? Koliko puta smo ih izveli iz takta, doveli na granicu ludila, iz čiste drskosti i sebičluka? Za svađu je uvek potrebno dvoje, ali da li su oni nas ikada povredili koliko smo mi njih? Koliko smo puta odbili da ih poslušamo, da ne dođemmo kući na vreme, da ne pojedemo ono što su nam ostavili za ručak, da stavimo pirsing iako nam je to bilo striktno zabranjeno? Koliko smo puta mi njih razočarali? Kako su se osećali kada ih pogledamo poluzatvorenim krvavim očima, kada iz naših usana osete težak miris etanola, kada sestru uvredimo a brata udarimo? Oni nas ne mogu toliko da razočaraju jer mi njima sve dugujemo, nismo mi njih vaspitavali, presvlačili pelene, hranili i dojili. Oni su nas. A mi se ponašamo prema njima, ne kao da su nam poznanici, prve komšije, već smrtni neprijatelji.
Koliko smo zaista dobri?
Da li se nekada zapitamo zašto našu svakodnevnicu predstavljaju svađe sa roditeljima? Dok se oni susreću sa klimakterijumom, i krizom srednjih godina, mi prolazimo kroz pubertet. Brojne hemijske reakcije dovode do promena i u našem ponašanju i razmišljanju, ne samo u njihovom. Njihov ophođenje prema nama jeste odgovor na naše ponošanje prema njima. Poput čuvenog začaranog kruga, u kom se ne zna šta je starije da li koka ili jaje, da li smo ljuti na njih jer smo mi nezadovoljni njima, ili su oni ipak nama. Taj začarani krug može da se prekine. Ne lako, ali može. Samo je potrebno biti spreman na to, i zauvek preseći neke stvari. Ako nismo spremni da oprostimo roditeljima što nas nisu pustili da izađemo na neki splav, nisu nam dali ključeve od kola, nisu želeli da nas vode svaki dan na treninge, nisu podržali naše ambicije ili nam nisu čitali bajke pred spavanje, ne možemo ništa postići. Kada odlučimo da im više to ne zameramo, kada naučimo da živimo sa činjenicom da osobe koje bi trebalo uvek da budu uz nas i da nam pruže što više, možemo otpočeti proces poboljšanja odnosa. Prošlost ne možemo ispraviti, ne možemo se vratiti 15 godina unazad i staviti im u ruke bajke braće Grim, niti ih naterati da nas čekaju dok nam se trening ne završi. Ali možemo im to oprostiti, sigurno postoji dobar razlog za takvo ponašanje. Nije ni njima lako pored pregršt obaveza. Kada skupimo snagu i suočimo se sa uzrokom današnjih problema, koji su duboko u nama, gledaćemo stvari na drugačiji način. Postavićemo sebi pitanje, a kolko smo mi zaista dobri? Koliko često smo im bili uteha i podrška, melem na ranu, a koliko puta smo bili so ? Koliko puta smo ih izveli iz takta, doveli na granicu ludila, iz čiste drskosti i sebičluka? Za svađu je uvek potrebno dvoje, ali da li su oni nas ikada povredili koliko smo mi njih? Koliko smo puta odbili da ih poslušamo, da ne dođemmo kući na vreme, da ne pojedemo ono što su nam ostavili za ručak, da stavimo pirsing iako nam je to bilo striktno zabranjeno? Koliko smo puta mi njih razočarali? Kako su se osećali kada ih pogledamo poluzatvorenim krvavim očima, kada iz naših usana osete težak miris etanola, kada sestru uvredimo a brata udarimo? Oni nas ne mogu toliko da razočaraju jer mi njima sve dugujemo, nismo mi njih vaspitavali, presvlačili pelene, hranili i dojili. Oni su nas. A mi se ponašamo prema njima, ne kao da su nam poznanici, prve komšije, već smrtni neprijatelji.
Koliko smo zaista dobri?
